Činjenice o kompjuterskim virusima

Ukratko, kompjuterski virus je zlonamerni program koji je u stanju da sam sebe kopira kada se pokrene.

Kompjuterski virusi su stvoreni za cilj, ponekad su kreirani da agresivno šire razne poruke (političke, religijske, idejne…), ali većina su kreirana da probiju (hakuju) sigurnosne mreže, unište ili izmene neke sistemske fajlove i učine veću štetu.

Veoma često se računarski virusi pokreću kao deo drugih “zaraženih” programa.

Ovi zlonamerni programi su dobili ime “virus” po biološkim virusima, jer biološki virusi funkcionišu po principu kopiranja kao deo drugih organizama i time svoju žrtvu inficiraju, odnosno zaraze.

Pored samog kopiranja, računarski virus takođe može da izvrši instrukcije koje nanose štetu. Iz tog razloga, računarski virusi utiču na bezbednost i oni su deo “malvera”.

Malver ili malware je zlonameran štetan softver čije ime je nastalo složenicama od engleskih reči malicious i software što u doslovnom prevodu znači „zlonameran” ili „zloćudan” softver. Ovaj pojam označava softver koji je namenjen za nanošenje štete na računaru i računarskim mrežama.

Veoma često, termin malver se deli na trojanskog konja i crva, u zavisnosti od vrste delovanja. Veoma je teško razlikovati različite vrste malvera jer često se javljaju zajedno i samo stručnjak može da ih razlikuje.

Kompjuterski virusi se šire na mnogo načina. Neki od tipova širenja su: lokalna mreža, bluetooth, elektronska pošta, preuzimanje sa raznih internet lokacija, prenosivi mediji (USB memorija, memorijske kartice, CD/DVD diskovi) i sve ostale periferije koje povezuju dva ili više softverski kontrolisanih uređaja.

Vrste kompjuterskih virusa

Postoje različite vrste računarskih virusa:

• Verovatno najčešći oblik je Macro-virus ili skript virus. Takvi virusi su programirani pomoću funkcije skripte koja je prisutna u mnogim sistemima za obradu tekstai tabelama; ili sa opštom funkcionalnošću „skripte“ programa.
• Virusi sektora za pokretanje inficiraju sektor za pokretanje disketa, čvrstih diskovai drugih medija.
• Virusi koji napadaju izvršne datotekei skripte operativnog sistema; uključujući one koje se pokreću automatski kada se medijum ubaci u disk jedinicu.
• Virusi smeštenina više lokacija na internet stranicama koje se kopiraju na druge veb stranice.
• Virusi koji su namenjenji da napadnu bilo kojudatoteku koja postoji na računaru, bilo sistemska ili neka druga.

Delovi virusa

Održiv računarski virus mora da sadrži rutinu pretraživanja, odnosno mehanizam (vektor) infekcije koja locira nove datoteke ili nove uređaje koji su vredne mete za infekciju. Svaki kompjuterski virus mora da sadrži rutinu da se kopira u program koji rutina pretraživanja locira.

Faze virusne infekcije

Faze računarskih virusa su životni ciklus kompjuterskog virusa koji je veoma slično opisan o biološkim virusima. Ovaj životni ciklus se može podeliti u četiri faze:

1. Uspavana faza – Program virusa je neaktivan tokom ove faze. Program virusa je uspeo da pristupi računaru ili softveru ciljnog korisnika, ali tokom ove faze virus ne preduzima ništa. Virus će na kraju biti aktiviran “okidačem” koji navodi koji događaj će pokrenuti virus, kao što je datum, prisustvo drugog programa ili datoteke, kapacitet diska koji prelazi neku granicu ili korisnik preduzima određenu radnju (npr. , dvostruki klik na određenu ikonu, otvaranje e-pošte itd.). Nemaju svi virusi ovu fazu.
2. Faza razmnožavanja – Virus počinje da se širi, odnosno da se umnožava. Virus postavlja kopiju sebe u druge programe ili u određene sistemske oblasti na disku. Kopija možda neće biti identična prvobitnoj verziji; virusi se često “pretvaraju” ili menjaju da bi izbegli da ih otkriju IT profesionalci i antivirusni softveri. Svaki zaraženi program će sada sadržati klon virusa, koji će sam ući u fazu razmnožavanja u beskonačnost.
3. Faza pokretanja – Neaktivni virus prelazi u ovu fazu kada se aktivira i sada će obavljati funkciju za koju je namenjen. Faza pokretanja može biti uzrokovana raznim sistemskim događajima, uključujući i broj puta da je ova kopija virusa napravila kopije sebe.
4. Faza izvršenja – Ovo je stvarni rad virusa, gde će “korisni teret” ili “paket” biti pušten. To može biti destruktivno, kao što je brisanje datoteka na disku, krađa informacija, rušenje sistema, oštećenje datoteka ili relativno bezopasno, kao što je iskakanje šaljivih ili drugih poruka na ekranu.

Zaštita od kompjuterskih virusa

Svi operativni sistemi imaju koncept kontrole pristupa podataka. Može biti više od jednog korisnika na jednom računaru gde svaki od korisnika ima svoje „privilegije“. Određeni korisnici mogu da čitaju samo određene datoteke i možda nemaju pristup određenim datotekama. Drugi korisnici mogu da menjaju ili brišu određene datoteke. Ove privilegije se mogu odrediti za svaku datoteku posebno i njih može dodeliti samo administrator tog računara.

Na štetu koju virus može da izazove utiču prava koja ima; ako korisnik nema prava da piše na određena mesta u sistemu, virus neće moći da se širi.

Antivirusni softver može zaštititi od najvećeg broja poznatih virusa, ali ne mogu da pruže potpunu zaštitu, čak ni u slučaju da je virus poznat. Neki virusi koriste nešto što se zove “polimorfni kôd” čime menjaju svoj izvorni algoritam (potpis) svaki put kada se kopiraju i bez obzira na to koliko potpisa antivirusna kompanija ima, neće moći da zaustave ove vrste virusa.

Zbog toga neki od naprednijih antivirusnih softvera koriste princip heuristike. Umesto da poznaje svaki virus po njegovom potpisu, heuristički antivirusni softver gleda na ponašanje softvera. Ako softver uradi nešto što izgleda loše, antivirusni softver ga zaustavlja.

Zbog toga, najbolji vid zaštite i prva odbrana od virusa dolazi upravo opreznošću.

Izbegavanjem preuzimanja neproverenih softvera i aplikacija sa torenta i sličnih sajtova, izbegavanjem povezivanja sa USB i sličnih periferija od neproverenih lica, izbegavanje povezivanja na javne mreže u javnim objektima i institucijama, vi svoj uređaj čuvate od mogućih računarskih infekcija.

Još jedan i poslednji vid zaštite od virusa se može postići korišćenjem operativnih sistema koji pokrećete sa uređaja samo za čitanje, kao što je CD ili DVD, i koji ne dozvoljava pristup pisanju na čvrste diskove (ili druge prenosive medije) ali ovo se koristi samo u svrhu surfovanja na internetu sa ograničenjima.

Ivijan-Stefan Stipić

Profesionalni programer, edukator i savetnik u polju zaštite na internetu.