Piše: Aleksandar Karov, pravnik specijalizovan za digitalno pravo
Povodom Međunarodnog dana igre, često govorimo o važnosti igre za razvoj,
kreativnost i međuljudske odnose. Ipak, kada igru posmatram iz svog ugla – kao pravnik
koji se bavi digitalnim pravom – svet video igara postaje mnogo više od puke zabave. U
pitanju je kompleksan pravni ekosistem u kojem se svakodnevno ukrštaju prava
korisnika, obaveze kompanija, autorska zaštita, pa čak i radno pravo.
Od zabave do odgovornosti
Video igre su danas sveprisutne – igraju ih deca, studenti, zaposleni, a sve češće i
penzioneri. Ali ono što često zaboravljamo jeste da svaka igra zapravo dolazi u paketu
sa pravnim obavezama. Kada korisnik prihvati uslove korišćenja – najčešće bez čitanja
– on ulazi u pravni odnos sa izdavačem igre.
Kao pravniku, posebno mi je zanimljiv taj fenomen – tzv. "contract by click". Iako deluje
neobavezno, ti uslovi pravno su obavezujući, a neretko sadrže klauzule koje bi u drugim
pravnim oblastima bile neprihvatljive: jednostrane izmene ugovora, ograničenja
odgovornosti, čak i zabrane grupnih tužbi.
Privatnost u digitalnom svetu
Još jedno ključno pitanje jeste privatnost. Igre danas prikupljaju ogromne količine
podataka – od IP adresa i geolokacije do navika igranja i ličnih preferencija. U kontekstu
GDPR-a i domaćih propisa, svaka obrada podataka mora imati osnov, svrhu i
ograničenje. Međutim, čini se da se u industriji često računa na to da će igrači
jednostavno kliknuti "prihvatam", bez dubljeg razumevanja šta to zapravo znači.
Intelektualna svojina: Ko je stvarni vlasnik igre?
Još jedna pravna zabluda je verovanje igrača da "poseduju" igru koju su kupili. U
stvarnosti, oni ne kupuju igru, već pravo da je koriste pod određenim uslovima. Kao
pravnik, često ističem koliko je važno da se ovo razume: sadržaj ostaje u vlasništvu
izdavača, a korisnik je samo licenciran za korišćenje.
Pitanje dodatno komplikuju "modovi" (korisnički kreirani sadržaji), koji se kreću na tankoj
liniji između fanovske kreativnosti i povrede autorskih prava. Tu se susreću interesi
zajednice i prava izdavača – a prava ravnoteža često još nije pravno razrešena.
E-sport i radni odnosi
U poslednjih nekoliko godina, sve više razmišljam i o pravnom statusu profesionalnih
gejmera. E-sport timovi funkcionišu kao poslovni subjekti, a igrači su zapravo radnici –
sa svojim pravima, obavezama, često i ugovorima koji se teško mogu nazvati
ravnopravnim. Postavlja se pitanje da li su pravilno regulisani, kako se štite njihova
radna prava, i gde je granica između igre i rada.
Video igre više nisu samo igra. Iz ugla pravnika, to je složena oblast koja se brzo razvija
i često testira granice postojećih zakona. Upravo zbog toga smatram da digitalno pravo,
kao i šira pravna zajednica, moraju biti aktivniji u praćenju i oblikovanju ovog prostora –
u interesu i igrača i industrije.
Na Međunarodni dan igre, vreme je da se zapitamo: da li igramo po pravilima – i čija su
to pravila?
