Piše: Timea Kukla
Kažu da živimo u “eri informacija”. Bila bih toliko slobodna da kažem da živimo u eri
dezinformacija. U vreme kada svako može da bude izveštač, novinar, urednik i propagandista,
istina je šapat u buci, a laži su orkestar koji trubi na sav glas. Iako nas podstiču da verujemo
tako, lažne vesti nisu samo problem društvenih mreža, iako one jesu doprinele da se takve vesti
lakše plasiraju.
Lažne vesti nisu ništa novo. One su samo digitalna verzija istih onih priča koje su se nekada
šaputale i putovale “od usta do usta”. Razlika između starih lažnih vesti i novih je u brzini. Danas
jedna glupost obiđe planetu pre nego što istina uspe da pronađe svoje cipele.
Kad smo kod istine… Prava istina je dosadna. Ona ne vrišti velikim slovima, zanimljivim fontom,
ne dolazi sa dramatičnim uskličnicima, niti obećava smak sveta svakog petka u tri. Istina je
obično jednostavna i bez klikbejt potencijala.
Da li smo žrtve ili saučesnici?
Ljudi, hteli mi to da priznamo ili ne, uglavnom ne traže istinu. Ljudi traže potvrdu. Ako vest hrani
predrasude i uverenja, ona postaje “dokaz”. Ako je iritantna, biće otpisana kao propaganda.
Jednostavno. Kritičko mišljenje? Luksuz. Proveravanje izvora? Smor. Sumnja? Samo za
paranoike.
Dodajmo svemu ovome još jedan sloj. Mi nismo samo žrtve, već i saučesnici. Klikom na “share”
bez razmišljanja i svaki put kad lenjo progutamo naslov umesto da pročitamo ceo tekst, mi
postajemo deo problema. I to je istina (da, opet ta priča o istini) koju niko ne voli da čuje. Lažne
vesti opstaju jer su plod naše kolektivne intelektualne lenjosti.
Medijska pismenost kao lek
Rešenje nije u novim zakonima, filterima sadržaja ili promeni algoritma. Algoritmu svakako nije
stalo do nas, on samo želi da nam oči što duže ostanu prikovane za ekran. Rešenje je mnogo
banalnije i nažalost mnogo zahtevnije. Zove se: medijska pismenost.
Šta je to? Jednostavno rečeno: proveravaj izvore i postavljaj pitanje “ko ima korist od ove
informacije?” svaki put kada poželiš da nešto podeliš dalje, da se čuje glasnije. Nauči da
prepoznaš manipulaciju, pa makar bila zapakovana u najlepši dizajn i najpatetičniju muziku. Nije
zabavno, ali je neophodno. Medijska pismenost zvuči kao floskula ponovljena sto puta dok ne
shvatiš da je to jedina razlika između svesnog građanina i marionete.
Ima li brzog, instant rešenja? Ima.
Probaj već danas. Prvi sledeći put kad pročitaš vest koja ti zvuči kao “konačna istina” zastani.
Ako je nešto previše šokantno, možda je i lažno. Ako je previše dobro da bi bilo istinito,
verovatno i nije. A ako ti vest pumpa ego i hrani predrasude, to nije istina, nego mamac. Pitanje
je: hoćeš li ga zagristi?
Ako bi trebalo da postoji jedna mantra za digitalno doba, koja može da bude filter kroz koji
propuštaš informacije, ona bi mogla da zvuči ovako: ne veruj u sve što ti laska i ne ignoriši sve
što ti smeta. Uključi mozak.