U savremenom digitalnom okruženju širenje dezinformacija ne zavisi samo od tehnologije i algoritama društvenih mreža, već u velikoj meri i od psiholoških faktora koji utiču na način na koji ljudi obrađuju informacije.
Jedan od ključnih faktora je potvrđujuća pristrasnost (eng. confirmation bias). Ljudi imaju tendenciju da prihvataju informacije koje potvrđuju njihova postojeća uverenja, dok istovremeno odbacuju ili ignorišu informacije koje im protivreče. Zbog toga dezinformacije koje odgovaraju određenim stavovima ili narativima imaju veću verovatnoću da budu prihvaćene i dalje deljene.
Drugi važan faktor je emocionalni uticaj sadržaja. Dezinformacije su često oblikovane tako da izazovu snažne reakcije poput straha, besa ili iznenađenja. Takav sadržaj podstiče brze i impulsivne reakcije, što povećava verovatnoću da će korisnici deliti informacije bez prethodne provere.
Posebnu ulogu ima i fenomen poznat kao „illusory truth effect“ (efekat iluzorne istine). Kada se određena tvrdnja ponavlja više puta u digitalnom prostoru, ona postaje poznata korisnicima, a poznate informacije ljudi često doživljavaju kao verodostojnije, čak i kada za njih ne postoje pouzdani dokazi.
Dodatni faktor predstavlja i društveni uticaj. Na društvenim mrežama kao što su Facebook, X (Twitter) i TikTok, korisnici često procenjuju kredibilitet informacije na osnovu broja reakcija, komentara i deljenja, što može dovesti do pogrešne procene pouzdanosti sadržaja.
Zbog svega navedenog, razvoj medijske i digitalne pismenosti predstavlja ključni element u suzbijanju dezinformacija. Razumevanje psiholoških mehanizama koji utiču na širenje informacija može značajno pomoći građanima da razviju kritičniji i odgovorniji odnos prema sadržaju sa kojim se susreću u digitalnom prostoru.