Piše: Timea Kukla
Internet ima svoju logiku: ono što izaziva burnu emotivnu reakciju najbrže se širi. Što je
sadržaj šokantniji, to je privlačniji algoritmima i stiže do većeg broja ljudi. Zato je “hejt”
idealna hrana za mreže. Veliki emotivni naboj, gotovo eksplozivan, lako klizi niz ekrane i
stvara osećaj da si deo gomile koja navija. I ti biraš stranu.
Kada se komentariše kako je neka influenserka naglo dobila kilograme ili kako drugarica
iz škole nosi patike iz prošle sezone, u tom trenutku malo ko razmišlja da iza profila stoji
stvarna osoba, sa stvarnim osećanjima.
Na radionicama sa decom, kada govorimo o digitalnom nasilju, često čujemo da je to
“samo šala”. Nikada neću zaboraviti rečenicu jednog dečaka koji je, kada je saznao da je
devojčica zbog zlobnih komentara počinila samoubistvo, rekao: “Mogla je da se brani,
ko joj je kriv. Oni verovatno nisu ni bili ozbiljni povodom tih komentara.”
Zato odmah moram da naglasim: viralno i internet nasilje nije šala. To nije “samo
internet”, kako se često olako kaže. Psihološki efekat je isti kao da vas neko ponižava
pred punom salom ljudi, samo što ta sala sada ima milion mesta i nema izlaza. Sve
ostaje zabeleženo i nema rok trajanja. Žrtva sama nosi teret srama, oseća se uplašeno,
bespomoćno, a ponekad posledice prerastu u ozbiljne mentalne probleme. Internet
nikada ne zaboravlja i upravo u tome leži njegova brutalnost.
Ono što posebno zabrinjava jeste kako se “hejt” (eng. hate – mržnja) brzo normalizovao.
Danas na internetu postoje čitave zajednice posvećene širenju mržnje. Na Redditu je to
snark odeljak gde se secira život poznatih do najsitnijeg detalja, na X je #caosvima gde
se najčešće komentarišu balkanske javne ličnosti. Svaka mreža ima svoj vid
“sprovođenja mržnje”, a deca koja takav sadržaj svakodnevno konzumiraju usvajaju ta
ponašanja i kreiraju sopstvene “grupe za mučenje” unutar razreda ili na nivou škole.
Jednostavno je: ako svi reaguju podsmehom, deca lako poveruju da je to u redu. Čak i
ako lično ne misle da je u redu, često osećaju da treba da se priključe, kako i sama ne bi
postala žrtve. Ne smemo kriviti decu zbog toga, kod njih je želja za prihvatanjem i
odobravanjem okoline prirodno izražena. Odgovornost je na nama, odraslima, da im
budemo bolji model, da postavimo standarde i zaštitimo ih od sadržaja koji normalizuje
mržnju i zlostavljanje.
Ali mora da postoji i druga strana. Ako nasilje može da postane viralno, može i podrška.
Ako algoritam može da gura “hejt”, onda mi moramo da guramo solidarnost, ljubav,
podršku i zajedništvo.
Tu nastupaju inovativni alati poput aplikacije ReThink, koja uskoro stiže i u Srbiju. Ona
ne cenzuriše i ne kažnjava, već nudi trenutak za razmišljanje. Kada dete napiše uvredljiv
komentar, softver mu pošalje poruku: “Da li zaista želiš ovo da objaviš?” Čini se
jednostavno, ali istraživanja pokazuju da se većina mladih u tom trenutku predomisli.
Sledeći put kada budete razgovarali sa svojom decom, pokrenite temu komentara.
Možda vas iznenadi šta ćete čuti. Čak i ako vas njihovo mišljenje šokira, gledajte na to
kao na priliku da dete nauči nešto novo. Podstaknite ga da uvek razmisli dva puta pre
nego što klikne. Jer jedan sekund pauze može da promeni ceo sled događaja, pa čak i
da spase život.