Kada nam se nešto desi, bilo lepo ili ružno, instinktivna reakcija je da to zabeležimo i podelimo
na društvenim mrežama sa ljudima koji nas prate. Fotografije diplomiranja, detetove prve vožnje
bicikla ili uspelih kolača su u redu, ali šta ako odemo korak dalje i svoj privatan život hiljadama
ljudi ’’serviramo na tacni’’?
Ovaj fenomen se zove overshearing – ili preterano deljenje sadržaja na mrežama – i smatra se
jednim od najopasnijih fenomena koje je iznedrilo digitalno doba.
Prikupljanje podataka se vrši stalno, kome oni idu?
Otkrivanjem previše informacija o sebi omogućavamo potencijalnim internet predatorima da nas
lakše targetiraju i napadnu. Bez obzira da li smo dete ili odrasli ljudi – Adresa kancelarije u kojoj
radimo, ime škole, teretane ili škole plesa u koju idemo su informacije koje ne bi trebalo da budu
dostupne svima. Danas su lični podaci veoma vredne informacije, jer se mogu iskoristiti u svrhe
marketinga i prodaje. Međutim, danas se nedovoljno priča o tome koliko je bitno da zaštitimo
sebe i svoje podatke i onemogućimo strancima da se služe našim imenom, adresom stanovanja ili
brojem telefona bez pitanja i našeg odobrenja.
Preteranim deljenjem podataka o deci utičemo na njihovu sliku o sebi
Preterano deljenje sadržaja može imati posledice u budućnosti. Danas može delovati simpatično
da sa 1000 ljudi koji nas prate podelimo video golišave bebe koja se kupa u kadi, bez
razmišljanja kako će se dete prikazano na videu osećati kada poraste i sazna koliko ga je ljudi
videlo golo. Iako je pedofilija jedan od najvećih i gorućih problema kada se priča o deci i
internetu, pored toga treba razmišljati i o integritetu deteta i njegovom pravu na izbor. Velika je
odgovornost biti staratelj i donositi odluke za dete dok ono ne stasa da preuzme tu ulogu.
Pogotovo u današnje vreme se čini da roditelji više brinu o broju lajkova koje će dobiti
postavljanjem detetove fotografije, nego o osećanjima i položaju deteta.
Notifikacija koja kaže: „Jedan novi komentar: „Ružna si, idi ubij se!“„
Kada delimo mnogo informacija sa pratiocima i prijateljima na interenetu povećavamo šansu da
budemo primećeni od strane sve većeg broja ljudi, a to sa sobom, osim velikog broja
istomišljenika, donosi i veliki broj neistomišljenika koji su spremni da svoje neslaganje izraze
kritikom. Čak i ’’dobronamerne’’ kritike su neretko dobro zamaskirane uvrede, poniženja i
pretnje. Način na koji ćemo reagovati na negativne komentare zavisi od toga kakva smo osoba.
Nekom će komentar ’’ta haljina ti očajno stoji’’ izazvati bes, neko ga neće ni primetiti, a nekom
može ozbiljno poljuljati samopouzdanje i ugroziti mentalno zdravlje, pogotovo ukoliko se toj
kritici izlaže iz dana u dan. Kada je se radi o detetu, posledice zlobnih komentara su još gore –
može doći do pojave ozbiljnih simptoma depresije i anksioznosti i poteškoća u formiranju
identiteta.
Živimo u digitalnom dobu – deljenje fotografija, videa i anegdota je normalno. Ne bi trebalo da
osudimo ljude koji to rade, niti da preplašeno odbijamo da koristimo tehnologiju u strahu da će
nas neko iskoristiti, prevariti ili povrediti. Kada je o internetu reč, kao i kod mnogih drugih stvari
u životu, ključ je u umerenosti i promišljenosti. Dva puta meri, jednom seci princip. Kada nam
neka stranica traži ime, možemo napisati nadimak, možemo preskočiti onaj korak gde na
formularima ostavljamo imejl adresu, fotografije dece sa bazena možemo izraditi i zalepiti u
pravi, a ne virtuelni album, a njihove lapsuse i simpatije ne mora da zna čitav internet, dovoljno
je da se u krugu porodice smejete tim čarima detinjstva. Uspomene, sreća, bezbednost a i tajne
vrede više nego lajk.
